2000. ISTORIJA SEVERNOG NEBA

Tehnika: ulje na platnu /
Dimenzije: od 20 x 20 do 110 x 145 cm /
Godina: 2000-2002 /
Godine i mesta samostalnih izložbi:
2001. Petrovaradinska tvrđava, Galerija „Likovni krug“ / 2002. Šabac, Narodni muzej; Kraljevo, Galerija ULUK-ULUS „Vladislav Maržik“; Beograd, Galerija „Progres“/ 2003. Novi Sad, Galerija „Prometej“ / 2005. Novi Sad, Društvo književnika Vojvodine

ISTORIJA SEVERNOG NEBA – PRINT 2008.

O IZLOŽBI:

Jaroslav Francisty, sekretar Astronomskog društva “Novi Sad” ADNOS (tekst u katalogu)
SVEMIR na slikama Maje Erdeljanin

Već prvi pogled na slike Maje Erdeljanin pokazuje da je to veoma talentovan slikar potekao iz Vojvođanske ravnice. Njene slike bogate koloritom zrače svetlost iz same dubine slike prikazujući nam lepote svemira na jedan “nestandardni” način. To nije tamni, hladni, negostoljubiv i tajanstveni svemir posmatran sa strane i sa velike udaljenosti, kako ga najčešće prikazije većina umetnika, već svemir vi|en iz sasvim drugog ugla. Svemir posmatran kao naš dom, naša kosmička kuća puna svetlosti i topline. Svemir Maje Erdeljanin nije samo beskrajno prostranstvo puno tajni, već je to sredina koja nas okružuje, u kome smo nastali kao njegov sastavni deo i u kome živimo. Na njenim bogato kolorističkim slikama vidimo svemir ne samo kao veliku riznicu nedokučivih tajni, već svemir kao dragocenu riznicu sa podacima iz naše prošlosti, od mitoloških i religijskih verovanja ljudi iz davne prošlosti, pa do svemira “obasjanog svetlošću” savremenih naučnih saznanja.
Iako su to prvenstveno ekspresionističke slike na kojima umetnik daje svoj lični doživljaj viđenja svemira i astronomskih pojava, pažljiv i dobar poznavalac astronomije će na slikama Maje Erdeljanin lako prepoznati Vojvođansko nebo. To su poznata sazvežđa našeg neba, realistički prikazana kako se mogu videti kroz beličastu izmaglicu Vojvođanske ravnice i narandžasto žutu “svetlosnu kupolu” neba grada Novog Sada. Neki delovi ovih slika, ukazuju nam da je Maja Erdeljanin i veoma dobar posmatrač neba koji pored slikarskog talenta ima i solidno znanje iz astronomije.

Andrej Tišma (Dnevnik 2001; Karlovačke novine 2002)

Maja Erdeljanin je slikarka svetlosti i boje. To se moglo zaključiti još iz njenog ciklusa aktova, kada se bavila temom telesnosti i ljudske intime, pokušavajući vizuelnim jezikom da definiše mesto jedinke u svetu. Uprkos tako intelektualno usmerenoj temi, ose slike su zračile prevshodno svojim jarkim, kontrastnim bojama, neobičnom svetlošću i senkama koje su dejstvo boje samo pojačavale. Ona kao da se već tada služila jednim paralelnim jezikom svetlosnih formula i bojenih šifri, uz prepoznatljive oblike koje je u figuracijskom pristupu ispisivala. U nešto kasnijem ciklusu pejzaža ova očaranost svetlošću i njenim simboličnim dejstvom se nastavila pa je Erdeljaninova, otisnuvši se od prvobitnih intimističkih problema, počela u slikarstvu da se bavi značenjima i zračenjima univerzuma.
U ciklusu «Istorija severnog neba» Maja Erdeljanin se otisnula još dalje, kako u prostoru tako i u vremenu, posvećujući svoju slikarsku pažnju kosmosu i drevnim mitovima, astronomskim i astrološkim znanjima. I njih ona ne islikava bukvalno i iluzionistički, kako smo navikli da vidimo u raznim načnofantastičnim slikarijama i ilustracijama, već opet kroz svetlosne simbole, jezikom čistih boja, i upravo zato je ovo slikarstvo relevantno sa aspekta likovne kritike.
U ciklusu od trideset tri slike nazvanom «Istorija severnog neba» Erdeljaninova spaja egzaktna astronomska i astrološka znanja, faktička stanja i proračune, precizne zvezdane mape, sa bogatom antičkom mitologijom koja je nauku impregnirala u širokoj javnosti prijemčive priče, dramatična zbivanja i uzbzdljive sudbine mitoloških bića i božanstava, po kojima pojedine zvezde, planete i sazvežđa nose nazive. Svemu ovom Erdeljaninova daje slikarsku oblandu, dopuštajući da je nose ne samo stara predanja i znanja, nego i sopstvena intuicija i mašta, koristeći astronomske karte samo kao kostur svojih kolorističkih izleta i kreativnih igrarija. Ona nam kosmos ne predstavlja na uobičajen način kao beskonačan i mračan prostor, već kao poprište najlepših svetlosnih i kolorističkih zbivanja, zaodenutih usvojevrsne priče i anegdote, koje se mogu očitati iz ponegde naznačenih imena i naziva,nenametljivo ispisanih bojom po islikanim površinama. Na ovaj način stvoreno je neobično i originalno slikarstvo bazirano na egzaktnoj nauci, dakle na krajnje racionalnoj osnovi, zaodenuto u krajnje subjektivan likovni doživljaj umetnice, koji na neshvatljiv način upravo onu egzaktnost potkrepljuje svojim poetičnim jezikom čistih likovnih elemenata.

Danilo Vuksanović (tekst u katalogu)
U SAZVEŽĐU SLIKE

U beskrajnom slikarskom pogledu Maje Erdeljanin kao da se naslućuje sublimirana suština našeg postojanja ovde, na zemlji, i gore, na nebu.
Maja Erdeljanin, na primer, svojom slikom “Pojas kraljice Hipolite” obuhvata ne samo konstelacije zvezdanih rojeva iz mitologije već i davno ispričane priče koje ne možemo dotumačiti.
Ona pred nama smelo otvara svoj “slikoskop” u kome se zapliću vaseljenski nizovi i ukazuje na stroge zakone astronomije.
Spiritualnost njenih slika otkriva nam više slojeva prastarih snova i karaktera. Ti snovi i ti karakteri, razmešteni po nebu, pokušavaju da objasne i ljudsko i zvezdano.
Taktilno, dosledno, iz slike u sliku, 33 puta, na 33 platna, Maja Erdeljanin razigrava apstraktne površine gde nijedna boja nije slučajno dobila svoje mesto. Sve njene kolorističke kombinacije istrovemeno su i raznovrsne astrološke asocijacije.
Poštujući poznata značenja boja u kosmosu islikava zvezdanu prašinu i pomeranja nebeskih tela. Zato je kolorit na njenim slikama varijabilan, a na njima su vešto sučeljene plohe prozračnog zvuka. Dinamika je postignuta akcentovanjem nebeskih tela u “njihovoj boji”.
Ponekad, dominantnu boju Maja Erdeljanin smišljeno pušta da teče u razuđenim linijama koje podsećaju na Orfejevu liru.
Ustvari, ovde su apstrahovane kosmičke zgode na osnovu egzaktnih astronomskih prikaza. Nakon analize takvih prikaza stvorene su slike u probranim kadrovima sa kojih u treptajima isijavaju crveno, žuto, oranž, plavo, ljubičasto, ružičasto, zeleno…
Suptilno naznačena sazvežđa drže kompozicioni sklop slike koja je u vizuri pomenutog “slikoskopa”.
Zapravo, Maja Erdeljanin kroz vlastiti pogled ka nebu dočarava zoru, letnje i zimsko nebo, sudar dve reke, sve prepuštajući “Zvezdi vodilji”. Po njenom “halo efektu” 32 slike uranjaju u trideset i treću, u “Vitlejemsku zvezdu”, sliku gde je čovek viši od zvezde.

Dragoš Kalajić (tekst u katalogu)
PRVA SLIKARKA SEVERNOG NEBA

Maja Erdeljanin živi te stvara pod senkom moderne civilizacije Zapada i stoga se izražava jednim od odgovarajućih jezika internacionalnog saobraćanja, koji hroničari umetnosti s one strane Atlantika izvorno zovu «apstraktni ekspresionizam» a u Evropi «lirska apstrakcija». Na putevima kroz galerije i muzeje umetnosti rečene civilizacije nailazoi sam i nailazim na hiljade i tisuće umetnika koji svoje ispovesti, poruke ili dosetke poveravaju tom izvesno najslobodnijem ili najnesputanijem modernom jeziku slikarskog izražavanja slobode modernog čoveka od svake tradicije. Ipak, kraj svih sam prošao i od svih otišao a zastao jesam da stalno ostanem, trajno zagledan, u mislima, samo pred delima Maje Erdeljanin, posvećenim «istoriji severnog neba».
Svojim ciklusom prizora «istorije severnog neba» Maja pokazuje visoki put kulturnog uspravljanja ili istinske revolucije, u izvornom, dakle astronomskom smislu te inače prečesto zlorabljene i iskrivljene reči. U pitanju su slike koje pozivaju na povratak spoznajnog pogleda ka prvobitnoj, dakle vrhovnoj tački ljudskog horizonta. Da bi valjano predočili razmere opaženog poduhvata treba imati u vidu i krajnju suprotnost, dakle najnižu tačku vidokruga, ka kojoj, kao ka nekom podljudskom formativnom i informativnom načelu, moderna psihoanalitička misao usmerava ili čak gura prepolovljenog čoveka civilizacije Zapada. Reč je o krajnjem izrazu naopakosti što sve opšte i superiorno svodi na partikularno i inferiorno te stoga i antičke mitove te njihove božanske figure tumači kao projekcije pretpostavljenih libidinalnih ili podsvesnih poriva.
Prizori Majine «istorije severnog neba» pružaju jedinstveno likovno svedočanstvo o pravilnom poretku misli i osećanja koja valja usmeriti ka božanskim silama od Neba da bi u njima otkrili istinska formativna i informativna načela ljudskog, u pravcu nadljudskog. Zato Maja uz prizor Vitlejemske zvezde prilaže podsećanje vladike Nikolaja Velimirovića: „Ne govori Bog o svodu nebeskom, već svod nebeski o Bogu“. Majino stvaralaštvo osvedočava visoku svest o položaju čoveka te o njegovom bitnom zadatku koji nam je predalo Platonovo učenje što nas stolećima poziva na povratak «zvezdani boravištima», odnosno «prvobitnom i najboljem stanju» (Timaio, 42 ad). Pri kraju zapadnog ciklusa, isti zadatak uočava i dalekovidost Aleksisa Karela, dobitnika Nobelove nagrade za biologiju:
«Čovek je danas nesposoban da sledi civilizaciju duž puta koji je ona preduzela zato što se on izrođava. Fasciniran lepotom spoznaje nepokretne materije, čovek nije shvatio da njegovo telo i duh slede tajanstvenije i jednako neumitnije zakone od onih zvezdanog sveta te da ih nije moguće prekršiti bez opasnosti. Dakle, kategorički imperativ da se on odluči za spoznaju nužnih veza koje ga ujedinjuju s kosmičkim svetom s jedne strane i njegovim bližnjim, s druge, veza sazdanih od njegovog tkiva i njegovog duha. Ustvari, čovek nadrasta sve što je stvoreno i ako se on izrodi iščeznuće lepota naše civilizacije te i sama veličanstvenost svemira.» (Man, The Unknown, izdanje Harper and Bros, Njuork 1935.)
Posredni znak tog izrođavanja modernog čoveka na strminama njegove senilne infantilnosti je činjenica neophodnosti uputstava za posmatranje prizora «istorije severnog neba», kakva ljudima nekih predhodnih ciklusa izvesno ne bi bila potrebna. Maja Erdeljanin ih pruža jer moderni ljudi uglavnom ne poznaju staze i sazvežđa Neba, kao ni helensku mitologiju: ogromna većina ne diže ikada pogled posvećenosti ka zvezdanom nebu,niti zna kakva su iskustva te mudrosti sažeta i preneta mitovima. Ipak, i ta Majina uputstva su zapravo kristalizacije duboko doživljene i promišljene spoznaje koja nam osvetljava jednu stranu značenja drevnih mitova što je vekovima bila u senci.
I kao što su Majine slike već činom postanja postale dragoceni beleg duge tradicije srpskog duhovnog slikarstva, tako i neka njena uputstva – remek dela jezgrovitog a vanredno nadahnutog i nadahnjujućeg izražavanja sprege objektivnog i (do najtananije intimnosti) subjektivnog pola stvarnosti – zaslužuju posebnu stranicu u povesti srpske poetske misli. Dakle, mi stojimo ne samo pred jednim jedinstvenim umetničkim već i pred intelektualnim, eksegetskim podvigom, bez predhodnika i premca u povesti srpske kulture.
Izgleda, na prvi pogled, paradoksalno da su takve visoke lekcije iskazane jezikom koji inače simptomski osvedočava samozadovoljno rasulo svesti modernog čoveka, u znaku «prevashodnosti znaka nad značenjem» (Žorž Matje), odnosno prevlasti i vrednosnog primata najnižih psihizama ili čak tikova nad dušom i umom. Kao po zakonu neke «koincidencije suprotnosti», upravo nesputanost ili oslobođenost tog jezika od svakog zadatka smisaonog označavanja postala je u Majinim rukama moćno sredstvo izražavanja značenja severnonebeske slike kosmosa, odnosno najvišeg Reda. Ta «suprotna» ili «kontraindikacijska» upotreba jezika zvanog «apstraktni ekspresionizam» ili «lirska apstrakcija» urodila je novim svojstvima odgovarajuće slike, počevši od snažnog utiska trodimenzionalne i dinamične dubine. Kako dobro svedoči Majin Pojas kraljice Hipolite, utisak te prostorno-vremenske dubine nije postignut klasičnim sredstvima – poput onih što stvaraju iluziju perspektivnog poretka stvari i pojava – već razređivanjem pigmentnih nanosa koja podobni posmatrač doživljava kao zvezdana isijavanja.
Možda je izlišno isticati da je u pitanju dubina koja ima ne samo prostorno-vremensku već nadasve duhovnu dimenziju. I na tom mestu osmatranja možemo opaziti plodonosnost preporučenog najvišeg smisla, kao što «kraljevska umetnost» ume da bedno olovo preobražava u zlato ili tradicionalna medicina otrov u lek. Stoga Majin podvig može dobro poslužiti stvaraocima obdarenim plemenitaškim porivom kao podsticaj na novo sagledavanje nasleđa moderne umetnosti,u smislu otkrivanja te postvarenja skrivenih ili – da se našalimo – «podsvesnih» mogućnosti kakve sadrže njeni brojni jezici.
Poseban znak značenja i značaja Majinog podviga opaža duša čiju žudnju ka istini, dobroti i lepoti – kada zađe u lavirinte (post) moderne umetnosti – vanredno uvećava užasna oskudica, što odaje svet kojim vladaju laž, zlo i nakaznost. Pred Majinim slikama duša se oseća blaženo kao telo kad se iz duge i bolne bolesti naglo vrati zdravlju, kao duh kad se iz snoviđenja mračnih grozota probudi pod okriljem nepobedivog Sunca.