NAGLAS

 

Izdavač: 2005, Futura /
Format: 20 x 13,5 cm /
Broj strana: 238 /
Povez: mek /
Haritja: mat kunstdruk /
Godina izdanja: 2006 /
ISBN 86-7542-023-4 /

PDF knjige Naglas

O KNJIZI:

M. Živanović (Dnevnik, 16. jul 2005)

Novosadska akademska slikarka Maja Erdeljanin (1971) posle niza samostalnih i kolektivnih izložbi smelo se otisnula u literarne vode i objavila svoj prvenac-roman «Naglas». U njemu ona, uistinu, u deset seansi/sekvenci naglas razmišlja i intrigantno odgovara na pitanja poput ovih: kakvu moć imaju misli, šte čine boje, da li je ulepšana istina laž, šta su to umetnici i kako ih podneti, kako se istorija uvukla među zvezde, zašto muškarci varaju žene, ima li inteligencije u srcu, zašto pravdom ne treba da se bavi čovek, da li je putovanje radost ili muka, gde je prag želje za komunikacijom, šta je stvarnost.
Na tom fonu ona će pokazati bogat inventar pro/življenog, ceo mizanscen viđenog, ali i duboko skrivanu unutrašnju dramu svakog ko je pokušao da povuče svoju crtu, kaže nešto u opštem žagoru i agresivnom metežu. Njeni junaci kao da imaju dva stalna osnovna problema – ljubavi i afirmacije. Ranjivi i preosetljivi oni, na kraju, ponavljaju samo jedno: život je ucmašc.
A šta je ucmašc, naravno, ne zna se.

***

D. Poznanović (Sremske novine, 15. mart 2006)

Mlada novosadska slikarka Maja Erdeljanin (1971), odavno afirmisana u likovnim krugovima, oprobala se nedavno i kao književni stvaralac. U izdanju «Future» iz Petrovaradina pojavio se njen roman prvenac «Naglas» (2005), svojevrsno suočavanje jedne mnogostruko obdarene i beskrajno radoznale osobe sa umetnošću, nedokučivim i komplikovanim ciljevima života, emotivnim «stvarima», ali i pitanjima bezgraničnog, tajanstvenog svemira koji nas okružuje. Njeni pogledi, sumnje i preispitivanja, odnos prema stvaralačkom činu, pa i ljubavi, porodici i prijateljima, vešto se prepliću sa ne baš burnim, ali duboko proživljenim dešavanjima na jednoj naoko običnoj likovnoj koloniji. Sve je tu pod znakom pitanja, čuđenja i iskrenog, mladalačkog sudara sa fenomenom koji se zove – život.
«Nikada se neću dovoljno navići na život… Stalno se nižu nova otkrića, nove bolesti i katastrofe, nove nauke, valute i okolnosti. Neprestano niču novi ljudi sa novim umovima i željama da kreiraju svet. I uvek se iznova strašno iznenadim, a zatim sasvim naviknem… Ni sam sebi čovek nije dokučiv. Svakog dana iskrsne mu nova potreba i nov pravac kretanja. Taman danas nauči svoj život, kad sutra dobije sasvim novu, nepoznatu knjigu o njemu…», naglas u svom romanu razmišlja Maja Erdeljanin, vešto gradeći spisateljski pristup čas u prvom, čas u drugom (sestrinom) licu, a čas opet, iz ko zna kog i čijeg, a opet sopstvenog ugla posmatranja.

***

Dr Draško Ređep (Građanski list, 2006)

MAJA, A LJUBAVNIK JOJ JE KOSMOS

Maja Erdeljanin je stvaralac koji nema razloga, s obzirom na postignuto, da zaboravlja svoje godine (1971). I – svakako – svog magičnog, jedinstvenog ljubavnika koji se zove kosmos. Posle Milana Konjovića i – osobito njegove poslednje, tzv. Vizantijske faze, ne znam stvaraoca koji je toliko usrdno, odano, a u isti mah pogano verovao ritualima kosmosa, tog jedinstvenog našeg maga. Uostalom, moja knjiga Ovaj užasni novi svemir (1985), sve sledeći Keneta Klarka, tek u Maji ima svog autentičnog lidera.
Vestalinka Novog Sada
Uvek sam, kada je prisutna ili kada je odsutna, a veli se: prisutan je onaj koji ne postoji, Maju Erdeljanin zamišljao kako bezrazložno ali uporno, skoro mazohistički, neguje neku našu vatru do koje više nikom nije. Ta vestalinka dobrih običaja i čudne provenijencije, opsednuta je godinama, cvećem, noldeovski ispreturanom, a onda drugačije organizovanom, nagim telesima, od kojih su joj muški aktovi svakako antologijski, i nadasve svemirom, čudnom repaticom naših sumraka, zvezdanim i ljubičastim.
Kosmos nas prepoznaje
Tajanstvene četiri tačke Maje Erdeljanin nalik su na godišnja doba i njihova tako naočitasvetla. Nije u pitanju pomisao na katedralu u Ruanu, ali je sve u nijansiranoj paleti bezmalo borhesovskih maštarija.
Taj neosporni luk nad zamišljenim pejzažima, usnulim i varljivim, isto nestvarnim i neurotičnim, kao i nad našim priučenim, prepozmnatljivim kosmosom koji je, ipak, tek samo krajičak oka, čovekovo prvobitno obaveštenje, ponovljena bajka, Maja Erdeljanin uspostavlja u nagonskoj težnji ka nastavljanjem.
Davno već, prenatalno, Nolde je nimalo krišom, prisustvovao rađanju Majine slike.
Sad se to javlja promišljenost druge vrste: prespektiva je čas najbliža, skoro somatski ovaploćena, čas ptičija, čas kosmički let koji nam dokazuje istinito i pomalo sveto, kao u davnom stihu Ferenca Fehera, kako je, na prostranom nizinskom našem atlasu, čovekov korak bezmalo nevidljiv, pogašen, već bivši.
Kada dokazuje istoriju severnog našeg neba, Maja isto doziva taj famozni, upečatljivi, jedinstveni konkretni naš spoj. Nema dva istovetna rešenja, i nema dva ista sumraka nad tim moćnim mrkim bezdanima smisla i besmisla nad nama.
Kao u antologijskoj pesmi Veljka Petrovića Repatica, posvećenoj onom prvom preletu Halejeve komete u dvadesetom veku, tako i na Majinim slikama kosmos je pokašto nalik na cvet,na san, na neistovetnost samu. Tako se, onda, neviđeno, kao u starinskim pričama, javlja kao otkrovenje. A u biti je svaka reč i o optici drugačijeg, nastaloj od elemenata predhodnog saznanja.
Sve mi se čini da je na senzualnim Majinim aktovima već naznačena mapa kosmička. Naš epitel, naš seks, naša, uvek prerana izboranost isto napominju veliku vaseljensku maštariju: sve zavisi od stepena usredsređenosti, uznesenosti, doživljajnosti same.
Nemojte da zaboravite: ispružena ruka tih aktova upućuje uvek u neizvesno. Ruka se ne javlja kao vetrokaz. Pre je rešenjima vatrokaza nalik.
Majina nesmetana a tako neusiljena igra svetlosti i senki vaspostavlja prirodni tok nesmetanosti. Reke se isto, daleko ispod našeg zaumnog oka, pojavljuju kao potezi arabeske.
Kako ide ovo vreme, i kako nam se uvek drugačije javljaju lađa Argo i Vitlejemska zvezda, ovo Majino slikarstvo suptilno datira našu uznemirenost, naš uspravni atas, pod zvezdama koje, kao na Pontu, nikako ne zalaze. Na Majinom zimskom nebu moguće je otkriti davnašnje obrise jednog akta, nezaboravnog, a iznad uznositog profila Varadina isto dugu prepotopske rasvete.
Suptilno signirano, izvedeno u predelima bogate imaginacije, slikarskvo Maje Erdeljanin svoju ezoteričnost dokazuje isto tako neposredno i neutilitarno kao prvi naš pogled rasanjenosti. Poučno je saznanje: uvek treba okruženje, posle sna, posmatrati jednim okom. Posle…
Posle nailazi totalna impresija o jedinstvenoj rapsodičnoj kompoziciji. U ovom slučaju: o distingviranoj, sve bogatijoj i sve disciplinovanijoj paleti Maje Erdeljanin bez koje bismo bili ozbiljno osiromašeni za polet, za izdvojenost, za svežinu.
Preuveličava, ali i umanjuje
Slikaru je sve dopušteno. U jednoj prilici, Maja Erdeljanin cvet, izričito noldeovske zagonetnosti, iskazuje kao golem, slobodan let čitavog proleća. Šta kažete : godišnje doba, razvijeno poput nekog neuhvatljivog cepelina, nad nama, ipak kao cvet.
I onda, odmah potom, čitavo fruškogorsko podneblje sve sa meandrom Dunava, varadinskim Gibraltarom i Novim Sadom, naslikano s najvišeg, helikopterskog solitera čovekove pameti : sve ututkano, utišano, spokojno. Čitav vinski Srem u panorami od koje zastaje dah, a koja, opet, možda nespokojno, može da stane u ekran krajičkom oka.
Slikar svoju moć pokazuje neočekivano.
Ko zna, možda je i Morandi svoje valovite i u isti mah vilovite boce sanjao kao vasionske brodove, neizbežne.
Svejedno, potonji utisakja značajan : Maja nas nikako ne izdvaja, sve je u tom pokašto matisovskom potezu sadržano, a onda odmah i uzdržano.
« Boje i jesu atmosfera. Atmosfera je raspoloženje. Mogu ida razbole i da izleče. Boje su moćne!» Tako je isto zabeležila maja, sve potapajući opet u kategoriju svemira koji se prepoznaje u svemu, u svetu, u svetlosti.
Naglas
Kada je znameniti naš slikar i esejista Mića Popović 1957. godine objavio roman Izlet, jedva da je nekoliko nas, konkretnih čitalaca uočilo da je u pitanju jedna od najdramatičnijih naših savremenih autobiografija.
Naime, čitava tzv. zadarska epizoda našeg modrenog slikarstva, sa sve apartidima koji su se, u bekstvu od dogmatizma, preoteli pod mediteranskim suncem, dišući slobodno i ne mareći za rigidne stege režima, po mnogobrojnim očevidnim svedočanstvima sudeći, ostvarena je onde kao u kaleidoskopu.Bilo je nagoveštaja, i izvesnih obećanja da će Mića Popović nastaviti tu autobiografiju, toliko neophodnu za razumevanje napuštanja zlokobne zone sumraka socijalističkog realizma.
Nije se stiglo: Mića je zauvek otputovao.
Roman Maje Erdeljanin Naglas (Futura, 2005), napisan je pre pet godina, posvećen jednoj od naših likovnih kolonija, ali još više od toga: sazrevanju umetnika u mladosti, isto kazuje o smislu i bespuću naših uzaludnih darovitosti, naše nemaštine, našeg ponosa.
Zna se odviše dobro da je Maja Erdeljanin naš misleći slikar, i da su njene književne reference pre svega postavljene u okrilje jednog romana da bi prepoznale njenu prevashodnu opciju: kosmos.
Ne ističe se ovde na kraju knjige da je član i Astronomskog društva «Adnos» od 2001. godine.
Moglo bi se čak reći da je čitav roman Naglas, u nemirnoj fakturi mladalačkog rukopisa, pisan na jugu, u stvarnosnom prisustvu plaža, kupača, slikara, ferijalnog boravka, prepunih vozova, hotelskih direktora kao večitih naših sponzora zaista neprevreo u nastojanju da se prepozna. Upravo to prepoznavanje, to izdvajanje iz anonimne flore i faune predela, odvelo je čitavo tkivo romana put kosmosa. Kosmički rituali, sad se sledstveno svemu, jasnije i drugačije predočavaju i uočavaju. I naknadno tumače veoma favorizovane signale onih drugih planeta i ponekih zvezda nad zavičajnim predelom, nad srpom meseca u dugim panonskim noćima.
Svejedno što putuje, često u živopisno opisanim našim kupeima, svakojako, ali vazda na jug, Maja Erdeljanin prenosi vlastiti bol od usamljenosti tako negovano, često i tako delikatno prigušeno, da se može izgovoriti, zajedno sa Šarlom Bodlerom, velikim magom Romantične umetnosti: ”Pariz se menja, moja tuga traje”.
Ovo je knjiga o onom ostatku sveta koji nije uspeo da se udene u prostor kvadrata štafelajske slike. Ali koji ostatak? Takav da bi u njega mogao da stane čitav veltanšauung moje biografije.
Video sam, nedavno, neke male nove Majine stvari u prestižnoj galeriji ”Pro arte”. I to svakako dobro stoji: mali format i te kako ne protivureči oblapornom beznadežno bezmernom kosmosu. Preplet hlorofila i nadasve jednog drugačijeg pomamnog rastinja u plavim našim, rilkeovskim noćima, nikada nije trajao bolje i upečatljivije.
Maja, slikar u modi, bez sumnje.
Ali isto tako, slikar za velika istraživanja, pomamna, zvezdana.
Imate li Maju?