1998. DRVO I LIST

 

Tehnika: ulje na platnu /
Dimenzije: 50 x 70 cm /
Godina: 1998-2001 /
Tehnika: suvi pastel /
Dimenzije: 50 x 70 cm /
Godina: 1998-2001 /
Godine i mesta samostalnih izložbi:
2000. Novi Sad, Arhiv Vojvodine; Zrenjanin, Duhovni centar „Sv. Rafailo Banatski“; Beograd, Galerija SKC; Bečej, Galerija „Krug“; Bečići, Hotel „Mediteran“ / 2001. Petrovac na moru, Galerija KC Crvena komuna „Marko K. Gregović“; Bar, Galerija KC Bar „V. A. Leković“; Kragujevac, Narodni muzej, Moderna galerija / 2002. Sveti Stefan, Galerija „Art“ / 2003. Novi Sad, Galerija „Prometej“

O IZLOŽBI:

Sava Stepanov (tekst u katalogu izložbe)

Maja Erdeljanin pripada najmlađoj generaciji vojvođanskog likovnog kruga. Đak novosadske Akademije umetnosti, ona je svoju stvaralačku avanturu započela sredinom ove decenije. Specifičnost njenog pojavljivanja na likovnoj sceni predstavlja bavljenje “velikim temama” slikarstva izvan bilo kakvih trendovskih kalkulacija. Jednostavno, Maja Erdeljanin je slikala akt i pejzaž na jedan izrazito koloristički i ekspresionistički način. Potencirani bojeni naboj, subjektivistički odnos prema formi, sasvim slobodan gest i zamah po platnu – odlikuje njene rane radove.
U najnovijoj seriji pejzažnih slika nastalih tokom protekle i ove godine, Maja Erdeljanin skladno i logično razvija svoje početne ideje. Pejzaž je idealno okružje za definisanje pikturalnih namera. Odabrani motiv se redukuje, svodi se na one pikturalne situacije u kojoj se ostvaruje primarno dejstvo likovnih elemenata – boje i linije, pre svega. Geografija motiva se prevodi u svojevrsnu topologiju slike, u skladnu celinu uodnošenih boja i linija. Umetnica uspeva da svoje izrazito osećanje za boju i njene vizuelne, fizičke i psihološke vrednosti, disciplinuje te da iznalaženjem komplementarnih i skladnih odnosa, ostvari jedinstvenu kolorističku atmosferu. U pikturalnoj celini i linija dejstvuje kao autohtoni elemenat – njome se definiše kompozicijski raspored, ona ima značaj armature u slici ali je, istovremeno, i senzibilna beleška o najintimnijim osećanjima umetnice.
Pejzaži Maje Erdeljanin jesu pejzaži iz našeg okružja. Umetnica ih belezi direktno u prirodi, često puta ih fotografiše da bi ih u ateljeu slikala. Svaki put, međutim, umetnica nastoji da ih transformiše, da ih “prilagodi” sopstvenom osećanju slike; pejzaž je povod da se iskaže jedan zaseban, sasvim personalni likovni senzibilitet ali i specifično osećanje sveta i vremena u kome živimo. Zapravo, radi se o svojevrsnim predelima duha, o predelima u kojima nam Maja Erdeljanin nudi puno povoda i uverenja da je, na jedan stvaralački i duhovni način, moguće prevladati osećanje epohalne krize koja nam se tako neštedimice nametnula tokom ove poslednje decenije dvadesetog veka.

Andrej Tišma (Dnevnik, 2000)

Radovanje prirodi i njenim lepotama moglo bi biti tematska odrednica novih slika Maje Erdeljanin, koje je izložila u Galeriji Arhiva Vojvodine u Novom Sadu. Njena ulja na platnu odišu svetlom, hlorofilom i trperenjem u krošnjama, međutim, ove teme nisu obrađene faktografski i detaljno, već su samo poslužile kao polazište za igru bojama, lazurnim i pastoznim namazima zelene, zute, plave.
Ponekad umetnica dozvoljava da se sasvim razređena boja sliva preko ostalih ili poput akvarela ostavlja podlogu vidljivom. Ona gradi nekad gotovo apstraktne konstrukcije, površina i linija, koje svojim likovnim odnosima i zračenjem dočaravaju prirodne efekte vizura krošnji, stabala i granja. Upravo ovo napuštanje faktografije u korist čistog zadovoljstva u treperenju boje i svetlosti predstavlja osnovnu vrednost ovih slika.
Pasteli Maje Erdeljanin imaju istu temu, samo su površine i oblici preciznije definisani. Strukture radova su donekle tvrde, a kolorit naglašeniji i kontrastniji. Umetnica, uglavnom, efekat postize bojom neba koje ističe forme rastinja i donosi veoma neobičnu, često veličanstvenu atmosferu. Shodno tehnici, ovde su potezi naglašeniji, površine su treperave, konstrukcija slike snaznija. Pasteli su, kao i ulja, tehnički besprekorno izvedeni i svakako zavređuju punu paznju publike.

Zoran M. Mandić (Nedeljni Dnevnik, 2000)
AUTENTIČNI REČNIK BOJA (Biografija pejzaža Maje Erdeljanin)

Drvo i list je naziv ciklusa slika Maje Erdeljanin (1971, Novi Sad) nastalih tokom 1998. i 1999. godine, rađenih u tehnici ulja na platnu i kombinovanoj tehnici na papiru, dimenzija 70 x 50 cm. U istom ciklusu, za koji je inspiracija potražena u pripovetci «Mazalov list» Dž. R. R. Tolkina, Maja Erdeljanin imaginira potpuno intimnu viziju pejzaža propuštenig kroz razvijačku aparaturu tipično ekspresionističkog doživljaja prirode i njenog univerzuma.
Taj doživljaj mogao bi se okarakterisati kao duboko uživljavanje u fenomenologiju «kuće prirode» i porekla njenih pigmenata iz kojih Maja Erdeljanin istiskuje neobično kombinatoričko bogatstvo koloritnih tonova i nijansi. Zato takve slike, iz domena fascinacijom derealizovane vidljive pejzažne arhitekture, liče na raskošna lirska mesta drugačijeg izraza i sugestibilnijih ritmova poteza i strukture kompozicije. Puna tog ekspresionističnog napona, i znanja o razlikama koje isti dele u odnosnom poređenju sa foto-impresionizmom i foto-realizmom, Maja Erdeljanin je slikajući prirodu naslikala jedan autentični rečnik boja koje na njenim slikama sjaje unutrašnjim bleskom pomenutog intimnog doživljaja prirode, a sve to bez insistiranja na stalnoj destrukcijilikovnog «teksta» i smisla u dočaravanju prirode, kako kroz biće njene autohtonosti, tako i kroz onu vrstu likovne naracije koja dograđuje i umnožava stvarnost preko važnih ekspresionističkih ogledala.
U tom «rečniku» sabrane su mnoge informacije o vezama među jastvima i erotskim nabojima različitih materijala i jezika prirode, sa usamljenim prizorima i pejzažima, bez ljudi, usred koga se slikarka drži pozicije ćutljivog posmatrača, ali duboko zadovoljnog u sebi što u prirodu gleda svojim pogledom, onako kako želi da izgleda, ispunjenim malim darovima sećanja na detinjstvo, koji unose u njegov život tako potrebnu ravnotežu. Rečnik boja Maje Erdeljanin nije opterećen sadašnjošću niti manirističkim skicama života podređenog radikalnoj agresiji izmeštanja estetskog i postmodernog komponovanja nekomplementarnih smislova. U izvesnom smislu takav slikarski pristup pripada onoj porodici stvaralačkih pristupa, i sklonosti, koji favorizuju vladavinu harmonije u prirodi i međusobnim vezama njenih materija.
Ona se raduje toj harmoniji, ali ne samo zato što ta radost podaruje vedro raspoloženje njenim pejzažnim prizorima, negoli što može da slika ono što je okružuje bez vladavine svakodnevnice u tom okruženju i bez njenih negativnih naboja. Pejzaž je slikarska sudbina Maje Erdeljanin i ona nesebično ispisuje njegovu intimnu biografiju.

Radiša Lj. Lucić (sa otvaranja izložbe, 2000)

Pejzaži Maje Erdeljanin su pre svega misaona objekcija stvarnosti iznedrena iz duboke kontenplativnosti iz koje je proizišla jasna namera da svojim delima omogući ličnu shematiku Logosa Nuovo, koja se kvalitetno udaljuje od ponuđene prvobitne senzacije. Tako ovo što vidimo i osećamo kad posmatramo dela ove umetnice jeste pejzaž sa definisanim prvim i zadnjim planom. Srednji plan je prividno imaginaran, jer je intelektualnim osmišljavanjem objedinjen ličnim, nadahnutim koloritom bojenih površina, a sve povezano arabesknom linijom koja nepogrešivo povezuje delo u celinu, svodeći ga na dijagram čija se egzistencija ne može poreći.
Organizacija prostora, kompozicija, rešavanje dubine i pikturalnosti u Majinim slikama govore o neobičnoj podčinjenosti umetnosti a ne vladanju umetnošću, kako se to kod prvog susreta sa njenim delima čini, jer Maja je opčinjena umetničkim činom – činom stvaranja! U tom euforičnom robovanju umetnosti za umetnost, Erdeljanin je iznedrila lični Panoptikum Panonske ezoteričnosti.
Sve na njenim slikama jasno ukazuje na to da se pojavila nova slikarska ličnost, sa novim stavom prema umetnosti, pa se njeno delo ne može mimoići kada je reč o likovnom stvaralaštvu Vojvodine.

Smiljka Seljin (Kibic fenster, 2000)
JEDNA BOJA, GDE JE DRUGA?

Maja Erdeljanin pripada najmlađoj generaciji likovnog kruga, ali ne grupi koja dolazi, već onoj koja je tu. U prvo vreme nametnula se aktom, zatim pejzažom u kojem dominira bogati kolorit.
O vih vrelih junskih dana u skučenom prostoru svog ateljea Maja Erdeljanin finišira radove za dve junske izložbe, u Bečeju i Bečićima. Deluje zadovoljno.
– Još na Akademiji sam postala svesna zamki ovog posla. Tokom učenja profesori su nam govorili da moramo da upoznamo sebe i savladamo tehnike. Moja muka bile su boje, zapravo moja želja da ih promenim. Nisam imala nikakvih problema sa kompozicijom, sa postavkom slike,sa perspektivom, ali sam želela da izmenim boje, da drugačije prikažem svetlo. Problem je bio odabir teme, načini na koje se sve jedna priča može ispričati, ne samo u narativnom, već pre svega u likovnom smislu. Tu tek ima hiljadu puteva.
Pokazalo se da je boja, kolorit, ono po čemu se tvoje slike izdvajaju i po čemu se prepoznaješ?
– Na samom početku nisam imala problema da predstavim boju koju vidim da pogodim lokalni ton. Problem je nastao kada sam htela da «izmislim» dve boje, da ih stavim jednu kraj druge. Pitala sam se kakva je to «filozofija» i šta ja tu ne razumem. Godinu dana provela sam u istraživaju. Shvatila sam da svaka boja može da stoji sa drugom, a da neka treća treba da ih «pomiri».
Na platnima oko nas dominira žuta u svim nijansama, ona je sveprisutna…
– Ne znam šta bi psiholozi rekli i kako bi oni to objasnili, ali mene ta boja raduje. Koliko sam primetila sviđa se i drugima, deluje lekovito. Slika je lek u duhovnom smislu.
U književnosti već dugo egzistira termin «žensko pismo». Da li i kada je reč o slikarstvu možemo govoriti o ženskom rukopisu?
– Ne bavim se tim seksističkim podelama, niti imam nešto protiv njih. U slikarstvu nema nekih razlika osim na planu senzibiliteta.
Prisutna si u javnosti, često izlažeš. Kako tvoja tananost prolazi u sučeljavanju sa tuđim slikama ili belim zidom?
– Za sada dobro. Volim da se nešto dešava, da sam sa kolegama, da izlažemo. Mislim da je to zdrav način funkcionisanja. Ne bojim se vrednovanja, tuđeg mišljenja. Slika pokazuje koliko umetnik u datom trenutku zna. Možda je to malo, ali idemo dalje.
Šta ti trenutno najviše nedostaje?
– Putovanja, upoznavanje novih predela. Učenje istorije umetnosti na originalima.
Ne stvaraš na Tvrđavi, atelje u potkrovlju te izdvaja ili štiti?
– Odgovara mi, čuva me od uticaja, od nekih stvari koje nisu u domenu likovnosti, već spadaju pod društvene fenomene tipa pripadnosti ovom ili onom krugu. Ova izolovanost daje mi mogućnost da radim po svome, da posao prekinem kada to meni godi, a ne zbog šetača i radoznalaca. Po mom mišljenju, svaki čovek je priča za sebe i treba da neguje svoju individualnost. Zato ni modu ne volim. I taj najbanalniji diktat i nametanje mi smetaju.
Šta ti još smeta?
– To što umetnik mnogo energije gubi na stvari koje su izvan umetnosti, na sopstveni marketing na primer. Još posle završetka školovanja odlučila sam da budem samostalni umetnik i rad mi je najbitniji.