Uvod

Maja Erdeljanin / Dragi dnevniče

Vladimir Mitrović

Ciklus Dragi dnevniče Maja Erdeljanin je započela 2006. godine i do danas broji preko 480 radova. Prvih 418 radova nastali su do 2020. godine, do kada je svaki kalendarski datum u godini dobio barem po jedan rad – dimenzija 24 x 30 cm, simbolično 24 sata x 30 dana u mesecu. Ostali radovi su većih dimenzija. Osnovnih 366 radova/dana podeljeni su u 12 poliptiha koji predstavljaju mesece u godini, ali iz različitih godina. Svi radovi sadrže kolažiran ili štampan kalendarski datum i poslagani su kao u mesečnom kalendaru, od prvog do poslednjeg dana u mesecu. Pored njih izloženi su i drugi dani, većih ili istih formata. Svaki poliptih/mesec prati i odgovarajuća legenda koja sadrži podatke o svetskim i autorkinim Danima svesnosti, koji su poslužili kao polazište ciklusu Dragi dnevniče. Radovi na platnu ili papiru nastajali su u kontinuitetu proteklih 17 godina, često od recikliranih slika sa autorkinih izložbi osmišljenih u drugačijim koncepcijama. Radovi su naknadno doslikavani prema tematici koju bi nosio određeni dan i kolažirani kopijama stranica knjiga, novinskim člancima, plaćenim računima, ulaznicama za muzeje i bioskope, flajerima, kao simbolima informacija koje je društvo samo privremeno unelo u njen sistem tokom tog dana. Paralelno sa nastankom ovog ciklusa autorka je pisala i kratke priče inspirisane istom idejom, tako da je katalog izložbe ujedno i zbirka kratkih priča složenih po datumima na isti način kao i slike. Sa druge strane, ono što je opisano u slici, nije u priči, i obrnuto. Slike i tekstovi nisu ilustracije jedne drugima već su samo povezani određenom strukturom i idejom. Tematski, priče se tek u naznakama dotiču nadnaslova, ali slike uopšte ne, podvlači umetnica.

Putovanje, likovno i književno, po prostoru i vremenu, ličnim događajima i opštim datumima, čini široki okvir Dragog dnevnika. Tematske celine okvirno su svakodnevica (dnevna rutina), putovanja, duža ili kraća, strana i domaća, omaž kolegama slikarima itd. Bliska svom likovnom stilu, umetnica interveniše na platnima uz eksploziju boja i prasak kolorita. Istrajno i dosledno nižu se Majini likovni zapisi, kao u nekakvom velikom ciklusu sve je pojačano književnim zapisima i pokretnim slikama malih video-klipova, prateći njeno raspoloženje i trenutna nadahnuća.

Neobično je bogata produkcija ka kojoj je umetnica bila usmerena i posvećena od samog početka svoje umetničke karijere. Posebno se to odnosi na izlagačku delatnost, radoznalost da se dela iz ateljea što pre i kvalitetnije prezentuju javnosti. Katalozi koji su pratili njene izložbe bili su uvek, bez obzira na obim, sadržajni i pažljivo pripremljeni. Likovna kritika je brzo po njenom pojavljivanju na umetničkoj sceni zapazila, a potom i redovno pratila njeno umetničko stasavanje.

Ovaj projekat je u isto vreme i prvi put da MSUV u svojoj poluvekovnoj istoriji publikuje katalog iz oblasti likovne umetnosti i lepe književnosti.

Pred vama je poziv na putovanje.

Intervju

V. M. (Vladimir Mitrović): Kako se rodila ideja o umetničkom ciklusu, ideja koja se uvećavala više od petnaestak godina i konačno zaokružila ovom izložbom i pratećom knjigom/katalogom?

M. E. (Maja Erdeljanin): Pre sedamnaest godina u svom ateljeu slušala sam radio-stanicu koja je svakoga dana čestitala slušaocima Dane svesnosti – srećan vam Dan borbe protiv tuberkuloze, Dan šarenih autobusa, medicinskih sestara, jaja, borbe protiv nasilja nad ženama, zloupotrebe dece u oružanim sukobima… Shvatila sam da je svaki dan nekome važan, svaka tema vredna razmišljanja, da svaki dan neko slavi, a da su moji važni dani samo Nova godina, neki rok za završetak posla, godišnjica, planirana proslava. Zapitala sam se gde nestane onih ostalih tristo šezdeset. Šta se sa njima dogodi? Zar nisu i oni jednako važni? Pa, čak i da se ništa posebno ne dogodi, da svakog tog dana samo postojim, zar nije i to čitav jedan dan mog života i time vredan, barem zahvalnosti.

Za vizuelne simbole takvih dana odabirala sam štampane tragove – karte, flajere, račune, koji zaostanu u džepovima, ladicama ili fiokama. Poslužili su mi kao podloga za stvaranje vizuelnog dnevnika, liste trenutaka koje želim da zapamtim, a koji, jedan za drugim, polako vode do događaja koji se ne zaboravljaju. Namera mi je bila da kroz običan svakodnevni život, bez prelomnih trenutaka, revolucionarnih promena ili ideja, bez duboko intimnih ispovesti, aktuelnih društvenih problema, kritike (koji su ipak tu negde između redova), nagovestim realni kostur življenja. Nešto slično onom beskrajnom ispovedanju preko društvenih mreža, jer je potreba da se sa drugima deli intima, beznačajne i značajne stvari, jaka isto koliko i potreba da se u tuđ život zaviri. Mislim da je ovaj ciklus postao moj analogni profil.

V. M.: Istovremeno si započela nekoliko projekata, pod različitima nazivima, koji su se vremenom objedinili. Da li je to bila namera ili se, jednostavno, dogodilo u hodu?

M. E.: Tokom te 2006. godine na svom matičnom fakultetu (Akademiji umetnosti u Novom Sadu) upisala sam master slikarstva sa temom Slika – roba ili poruka. Istovremeno sam započela svoja dva do sada najobimnija projekta: Color Therapy i Dragi dnevniče. Za oba slikarska ciklusa, kao i za teorijski (master) i za prozni rad (priče koje sam tad počela da zapisujem) zajedničko je bilo razmišljanje o sistemu vrednovanja, prolaznosti i prioritetima.

Prve tri slike bile su galerijskog formata (100 x 70 cm) i zajedničke za oba ciklusa, jer se oba oslanjaju na dnevno potrošni štampani materijal. Međutim, kako sam za ciklus Dragi dnevniče odlučila da napravim barem po jednu sliku za svaki od 366 dana i shvatila da to treba da bude poliptih, drastično sam smanjila dimenzije radova, simbolično na 24 (sata) x 30 (dana) cm, dok sam format Color Therapy povećala.

Oba ciklusa obuhvatila su najrazličitije slikarske tehnike i video, a razvijala su se paralelno kroz nekoliko izložbi i naziva. Color Therapy se razvijao kroz crteže, kolaže i slike pod nazivima San o sreći (2006), Color Trend Collection: Models (2007) i Color Trend Collection (2008). Ideja mi je bila da putem štampanih reklama istražim odnos slike i marketinga, našu (ne)svesnu podložnost manipulaciji putem harmoničnih prizora i utopijske potrebe za savršenim životom. Konačnu formu i naziv Color Therapy ciklus je dobio 2008. godine, a svoju veliku završnicu imao je u Muzeju Vojvodine na izložbi (2012) koja je obuhvatila skoro sve medije u kojima je ideja realizovana – slike na platnu, akvarel, pastel, kolaž, litografija, digitalni print, transparentni objekt, keramika, video. I ciklus Dragi dnevniče menjao je svoje radne nazive dok sam tražila onaj koji ga najbolje opisuje. Naslovi slikarskog segmenta bili su – Kalendar (2006), Dani svesnosti (2015), Dobri trenuci i nevažni dani (2017), My Awareness Days (2020). Prozni deo projekta, od 2013. godine kada sam ga koncipirala, do danas, naslovljavala sam – Dani svesnosti, Jedna obična godina, Važni datumi, 366 selfija. Uvek posvećujem posebnu pažnju naslovima ciklusa, jer su poput novinskih naslova, klikbejtova, treba posmatrača da pozovu da istraži sadržinu, da budu jasni i konkretni isto koliko i da zagolicaju maštu. Naslov koji obećava više od sadržine jednako može da našteti razumevanju rada, koliko i onaj koji je nekomunikativan i težak za pamćenje, čak i više od onog Bez naziva. Adekvatan naslov nema presudnu, ali ima važnu ulogu u nalaženju puta do publike. U proteklih sedamnaest godina, u vezi sa ovim naslovom, bilo je puno dvoumljenja i samopreispitivanja, jer nisam imala pred sobom već zacrtanu putanju, samo početnu ideju i krajnji cilj. Svaki od pomenutih naslova mogao je da ostane naziv izložbe i zbirke priča, ali mislim da je naslov Dragi dnevniče dovoljno neposredan, nepretenciozan i, na kraju, tačan.

V. M.: To su bile neke osnove prvobitne zamisli, a pošto si sve postavila kao work in progress kako je ideja narastala, kako se razvijala i menjala?

M. E.: Ciklusi su se paralelno razvijali. U periodu 2006–2013. Color Therapy je bio primarni ciklus koji sam redovno izlagala, dok je za to vreme Dragi dnevniče nastajao sporadično, i nije izlagan sve do 2015. godine. Dok nije prešao trećinu obima nisam znala da li ću uspeti da završim tako zahtevan zadatak, ali nisam ni žurila, uživala sam u tom putovanju, povremeno sam u serijama nastavljala nedovršene radove, započinjala nove, radila bih po nekoliko nedelja ili meseci, pa sve ostavljala i po godinu dana. Materijal za slike sa prikačenim datumima još od 2006. godine ima svoju kutiju u ateljeu. Istovremeno su se i priče uobličile u knjigu istog koncepta koji se oslanja na dugu listu Svetskih dana svesnosti. Kada sam ih krajem 2013. godine prvi put sklopila u zbirku bilo ih je tridesetak, ali od tada je i njihov broj rastao.

Početkom 2014. započela sam autoterapeutski ciklus Dobri trenuci, koji se zbog ideje o dragocenosti sadašnjeg trenutka preplitao sa ovim vizuelnim dnevnikom, pa sam ih povremeno zajedno izlagala. Vizuelno i prozno sve potpuniji ciklus Dragi dnevniče polako je postajao moja primarna umetnička aktivnost, kao sublimacija svih tema i medija kojima sam se do tada bavila. Naredne godine, 2015, počela sam da objavljujem gotove slike na društvenim mrežama čestitajući FB prijateljima određeni svetski dan. Uglavnom su pretpostavljali da je to zapravo neki meni veoma važan dan koji skrivam iza uopštenog naziva. Na osnovu tih objava kustoskinja Radmila Savčić me je pozvala da slike samostalno izložim u Galeriji Meander u Apatinu. Pošto još uvek nisu bili obrađeni svi dani, a čitav projekat je i danas u procesu nastajanja, work in progress izložba je od 2015. do 2019. godine bila interaktivna. Tokom 2020. godine u izolaciji, za vreme pandemije, najzad je svaki od 366 dana dobio bar po jednu sliku, dimenzija 24 x 30 cm, zaokružujući ukupan broj na 418. Tad sam povećala formate na 35 x 50 cm, pa sve do 215 x 70 cm. Odustala sam od uniformnosti formata, jer posle završetka poliptiha za time više nije bilo potrebe.

V. M.: U jednom momentu kao da ti je bilo tesno pored svih slikarskih tehnika koje si praktikovala i pratećih tekstualnih zapisa, pa su ti zatrebali i filmski snimci, video-zapisi olakšani savremenim tehničkim pomagalima. Kako i zašto?

M. E.: Kratki video-radovi (1‒2 minuta) nastajali su u periodu 2011–2014. Tematski su povezani sa oba ciklusa, i sa Color Therapy i sa Dragi dnevniče, na osnovu razmišljanja o boji, slikarstvu i skrivenom bogatstvu svakodnevice (snežna mećava, mačka u kancelariji, šminkanje, plivanje u moru, razgovor u kafiću i sl.). Tu su i nekoliko nešto dužih dokumentaraca od po 4 do 7 minuta, koji opet imaju za cilj da zabeleže trenutke koji prolaze (govor ruku umetnika na simpozijumu u Mađarskoj ili na otvaranju izložbe u Novom Sadu, izrada i simbolično žrtvovanje svadbenog poklona, predizborna kampanja na bilbordima itd.). U likovnom smislu, i video-radovi imaju kolažni karakter: kratki rezovi, oštećena slika, prenaglašena boja, brza smena kadrova, kontrasti crno-belih kadrova sa bojenim, citati iz video-materijala sa interneta (obrazovni program o fizici, studija o boji odeće, snimci ljudskih glasova (kvazinaratori), audio-video igrica, muzika, film). U nekim kadrovima prepliće se više vrsta kolaža od slika, fotografija, videa i muzike. Slikane pejzaže sam fotošopirala u fotografije sa putovanja, pa ih potom kolažirala u video-rad.

V. M.: Kakva je u stvari veza između tvojih slikarskih radova, pratećih priča i video-zapisa/klipova? U tome vidim neku sintezu slikarstva, književnosti i filmske/video umetnosti, kombinaciju faktički bliskih umetničkih disciplina koje na različitim jezicima pričaju o istim događajima.

M. E.: Slike nisu ilustracije za priče, a priče ne objašnjavaju slike. Ne prate se međusobno, osim koncepcijski, tek ponegde se tematski dotaknu. Ono što ne može da stane u sliku iscuri u priču i obrnuto. Ta dva jezika se međusobno nadopunjuju, a video se na njih logično nadovezao, kao medij vizuelne komunikacije koji ima linearnu naraciju. Međutim, video pruža i mogućnost upotrebe zvuka, što mi je bio nov alat i posebno zanimljiv koncept. Shvatila sam da sugestivna moć zvuka u potpunosti može da promeni tok naracije i emocijom preboji činjenice. Pre svega sam se zabavljala, rasterećena ideje da stvaram umetničko delo, ali sam se video-klipovima iskreno posvetila. Neki radovi imaju kao podlogu originalne šumove, neki muziku (od klasične do narodne), a neki zvučne efekte koje sam pronalazila na internetu ili ih sama proizvodila. Kao i slike i priče ovog ciklusa, i video opisuje dnevnu rutinu, putanje po gradu i putovanja po Evropi ili sporadične omaže kolegama, svetskim i lokalnim. Pokušala sam tim minijaturama da prenesem svoj doživljaj okoline, dinamike vizuelnih senzacija i misaonih procesa.

V. M.: Čini se da su dani koje pominješ po njihovim svetskim praznicima (ponekad sasvim otkačeni) birani po nekom programu. Ipak, kao da su ostali u drugom planu, da su tek iskorišćeni kao osnovni motiv ili povod za sam nastavak i trajanje projekta.

M. E.: Radovi nisu ilustracija važnih svetskih pitanja. U proznom segmentu postoji tematska veza sa Svetskim danima svesnosti, ali nastajala je naknadno, datume priča pomerala sam tako da se moje teme, barem u naznakama, poklope sa svetskim, kao neka naivna replika, pomalo ironična. Zapisi/priče jesu dnevnički, ali nije bitno kog datuma su se dogodili. Toliko su obični događaji (rotirajući pad lipinog helikoptera, zvuci iz komšijske bašte ili čitanje knjige uz ručak) da su se mogli dogoditi bilo kad. To je zapravo kvazidnevnik. Kao kontrast njemu, prozni deo opisuje i jednu godinu prelomnih događaja u mom životu, od kojih bi svaki mogao da zasluži zasebnu knjigu. Međutim, njih sam, poput Svetskih dana svesnosti, navela gotovo taksativno, jer dok lamentiramo nad prošlošću koju ne možemo da promenimo, mnoge stvari koje možemo kao da promiču kraj nas. Pored ovih nevažnih i prelomnih dana, među dane svesnosti zapisala sam i nekoliko snova, jer iako dolaze iz nesvesnog imaju moć da nas osveste, ukoliko im damo tu šansu.

U slikarskom pristupu Svetski dani svesnosti prisutni su samo u naslovima radova. Sakupljala sam ih godinama sa nekoliko internet stranica i iz ostalih medija, kao što se sakupljaju značke ili salvete. Osim zapitanosti o svrsi, poreklu i načinu obeležavanja svakog od tih datuma, od kojih su neki duboko potresni, neki edukativni, a neki komični, svaki je učinio da se zapitam koliko sam svesna sopstvene stvarnosti, šta sam radila određenog dana, o čemu sam razmišljala. Iz lične percepcije jedino i možemo da pokušamo da razumemo druge. Ciklus sam osmislila sa pretpostavkom i nadom da će i posmatrač isto da učini, ako mu ispričam svoju priču, potaknutu nekom još većom i važnijom, da će da se zapita o sopstvenoj stvarnosti. Datumi sa slika dosledni su opisanim događajima (odlazak na izložbu, vožnja autobusom, kupovina zavesa), pa nepostojanje direktne veze sa svetskim danima samo naglašava moju/našu nezainteresovanost za njih, okupiranost dnevnom rutinom i ličnim problemima. Svaki taj dan osuđujemo na zaborav ako nam na ličnom planu nije pružio dovoljno drame ili satisfakcije. Zaboravljamo da ni seme biljke ne vidimo, ni njen rast, sve dok ne postane jablan. A onda pomislimo da je tu bio oduvek ili da je toliki nastao nekog određenog dana.

V. M.: Delove projekta, vizuelne i dnevničke beleške već si povremeno izlagala i publikovala tokom protekle decenije, mada u ograničenom obimu. U početku je i publika imala aktivnije učešće u detaljima projekta. Kako si ih, svesno ili nesvesno, plasirala i kakva je bila percepcija?

M. E.: Posle desetak godina rada na izložbi, kada je broj radova prešao polovinu, počela sam da ih izlažem na samostalnim izložbama (Apatin, Novi Bečej, Ulm, Novi Sad), kao i na kolektivnim izložbama (Novi Sad, Austrija). Takođe sam neke od priča objavljivala u časopisima Kovine i Polja, i na internet portalima Art box i Dragi dnevniče (majaerdeljanin.wordpress.com). Na izložbama slike su pratile legende sa kratkim tekstualnim zapisima. Kako bih upotpunila tela poliptiha, tamo gde još nisam stigla da svoj događaj pridružim svetskom datumu, postavljala sam čiste papire istih dimenzija, sa kolažiranim datumima. Njih je publika mogla da popunjava impresijama o važno-nevažnim danima iz vlastitog života. Neki su dugo promišljali pre nego što bi se upisali, a neki su to shvatili kao zabavu i odmah se hvatali bojica. Taj interaktivni nivo izložbe pokazao se kao jedan još konkretniji poziv ljudima u publici da promisle o svojim danima, o prioritetima, o tome kako bi ih prikazali drugima. Bilo je tu i priprema rođendanskih torti i petokraka, sviranja gitare i ptičijeg cvrkuta. U suštini, i oni su se okrenuli ličnim danima, nauštrb svetskih, jer svakome su njegove misli najzanimljivije.

V. M.: Kako si se odlučivala za određene datume kojima posvećuješ pisane i štampane radove, na osnovu osećaja ili tek pukog podatka da je izabrani dan bio već proglašen za dan nečega?

M. E.: Oluja informacija našeg doba relativizuje stvarnost. Za mene su svi svetski dani buđenja svesti, koliko god važni bili, deo te oluje, isto koliko su i borba protiv nje. Um užurbano zaboravlja juče, briše prošlost da bi mogao da funkcioniše danas nerealno se uzdajući u spektakularnu budućnost. Zato sam htela da u kontrastu sa velikim temama prikažem neke potpuno nevažne, one koje svojom beznačajnošću odstupaju od trke za obavezama, uspehom i slavom, postaju vakuum, tišina, nemi centar tornada. Pretpostavljam da će na izložbi u MSUV od tog mnoštva vizuelnih, proznih i video-suvenira svakodnevice, u poliptihu, kao i pri svakom umnožavanju, nastati nova oluja informacija, samo ovaj put iz mog života.

V. M.: Da li si na početku uopšte imala ideju da se projekat okonča nekom retrospektivnom izložbom koja će obuhvatiti čitav tvoj pohod na dane u godini?

M. E.: Kao krajnju ideju imala sam na umu izložbu koja se sada realizuje u MSUV, ali znala sam da ne mogu puno da utičem na put do nje. Želela sam da to bude dvanaest poliptiha, odnosno jedan veliki. Nisam znala kada će biti zaokružen, ni koji će to prostor biti, ali mi je bilo jasno da tako modularna izložba može da se prilagodi bilo kom prostoru na više načina, čak i u svom nedovršenom obliku. Ona zapravo ni sada možda nije završena. Ta sloboda kreiranja, nepredvidivost, a opet samodovoljnost čitavog projekta, mogućnost da se započne, nastavlja ili prekine bilo kad, ono je što mi je u njemu najuzbudljivije.

Ciklusi obično nameću određena ograničenja. Međutim, ovaj je upravo svojim obimom i koncepcijom uklonio većinu, likovni tretman, materijale, motive, na kraju čak i pritisak formata. Otvorio mi je vrata za drugačija rešenja, za iznenađujuću saradnju tehnika i tema – akvarel, akril, ljudska figura, crtež, kolaž, pejzaž, pasta, oblaci, asamblaž, frotaž, sazvežđa, terapija bojama, foto-transfer, apstrakcija, figuracija, naracija, kombinacija i još mnogo toga. To je beskrajni ciklus koji svoje teme menja iz dana u dan i traži samo da mu se prepustim. Kao ona novogodišnja putovanja u nepoznato.

V. M.: Opet se vraćamo na odnos pisanog i slikanog. Kako je tekao paralelni rad na ta dva polja?

M. E.: U detinjstvu sam bila oduševljena stripom toliko da sam verovala da ću postati crtač stripova. Verovatno je veza reči i slike bila ono što me je privuklo. I kroz projekat Dragi dnevniče i kroz prethodne projekte, slikarske i prozne, pratilo me je pitanje treba li da odaberem jedan od ta dva jezika i samo se njemu posvetim. Cilj svakog jezika je da prenese ideju, ali univerzalna priroda kreativne misli često se deformiše prevođenjem, sužavanjem u određeni jezik. Misli traže najdirektniji put da se iskažu, ako treba i kroz frazu, sleng, kovanice, tuđice, gest. Izraz koji bolje opisuje neki pojam, osećanje ili pojavu brzo se nametne drugom jeziku gde se učauri. Možda se vremenom malo transformiše gramatikom i izgovorom novog domaćina, ali ostaje prepoznatljiv: novorišami iz francuskog u ruskom jeziku, frajeri i gelipteri iz nemačkog u srpskom, daunloudovanje iz engleskog u svim trenutno aktivnim jezicima s pristupom internetu.

Mislim da se na isti način nadopunjuju i jezici umetnosti, pa i likovni i prozni. Pokušavam da istovremeno na oba tečno govorim, ali simultano prevođenje praktično je nemoguće, jer ide uz verziranost, a manir ne ide uz inventivnost. Ne znam da li je neminovno da jedan jezik trpi dok se drugi razvija, ali ne bih volela da čitav život nemušto govorim na oba ili da moram da se jednog odreknem da bih drugi usavršila. Nisam planirala da napišem zbirku priča, pogotovo ne neku koja nadopunjuje slike i video-radove, ali kada sam pre desetak godina shvatila da se već dugo bavim istom idejom, samo kroz različite medije, rešila sam da koristim sve raspoložive jezike, da im se prepustim, pa neka i govorim čudno, jer mislim da sam izgovor i nije toliko važan koliko mogućnost da se misao osvesti i izrazi.