1995. SKULPTURA

 

Tehnika: žica, tkanina, nađeni objekti /
Dimenzije: od 20 x 20 do 70 x 50 cm /
Godina: 1995-1996 /
Godina i mesto samostalne izložbe: 1996. Novi Sad, donji foaje male sale SNP

O IZLOŽBI:

Nina Popov (Dnevnik, 1996)

ZAOKUPLJENOST FIGUROM (Susreti: Maja Erdeljanin, slikar)

U foajeu SNP ovih dana je otvorena izložba slika i skulptura mlade novosadske umetnice Maje Erdeljanin, koja je prošle godine diplomirala na odseku za slikarstvo u klasi profesora Dušana Todorovića, Akademije umetnosti u Novom Sadu, a nedavno je postala i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Iako je tek na početku svog umetničkog puta, mlada umetnica je kolektivno izlagala na desetak izložbi, a ovo joj je već šesto samostalno pojavljivanje posle izložbi u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Beogradu i Bečeju.
Životno opredeljenje
– Kada sam se odlučila da slikarstvo postane moje životno opredeljenje, shvatila sam da mu se moram sasvim posvetiti, ne radeći ništa drugo, da bih postigla ono što želim – kaže Maja Erdeljanin povodom svog čestog pojavljivanja na izložbama. – Izlaganje svojih radova doživljavam kao priliku da ih bolje sagledam, sumiram ono što sam uradila i lakše uvidim kako da krenem dalje. Pred svaku izložbu imam tremu, uz neki osećaj odgovornosti, kada znam da će moje radove sada i drugi gledati, ali i to je vrsta podsticaja. Zato sam koristila svaku priliku za izlaganje, a uz to ako želim da mi to bude i izvor egzistencije, svesna sam da ne mogu samo da radim kod kuće, nego i da moje radove ljudi moraju da vide.
Sudeći po vašim slikama motivski najviše vas zaokuplja ljudska figura i to prevashodno akt, kako ste došli do te tematske ujednačenosti?
– Kada sam počela da istražujem sliku, da tragam za onim što me vizuelno fascinira, za motivima kroz koje bih to izrazila, ljudska figura se pokazala kao najzahvalnija. Svaki deo ljudskog tela omogućava da se postavi u različiti položaj, da se reši na nov način, a i zahvalan je da se dovede do apstrakcije. Svi ovi radovi koje sam izložila samo su segment jedne slike koju imam u podsvesti, jer svako nosi u sebi neku sliku, pokušavajući da je realizuje na svoj način. Kada počinjem da radim sliku, ne znam od početka šta ću iskoristiti i obično je kasnije rešim u kompromisu sa bojom, modelom ili nekim pokretom.
Vaše slike su koloristički vrlo snažne,koliko vam boja omogućava da se izrazite?
– Dosta dugo sam istraživala svet boja, još tokom studija na Akademiji, nezadovoljavajući se gotovim bojama. Tokom jedne godine sam stalno listala reprodukcije tragajući za onima koje će me privući kombinacijom boja. Zatim sam istraživanjem boja počela da se bavim i šetajući ulicom, primećujući posebne nijanse oko sebe, čak i u mokrom betonu. Sada mi se čini da sam ušla u svet boja i da sam uspela da pobedim taj problem. Na mojim slikama sam želela da postignem sklop boja koje će privući oko i na prvi pogled emotivno delovati na mene i na posmatrača, a zatim će ih svako shvatiti na svoj način.
Igra materijalima
Prvi put na ovoj izložbi u SNP predstavili ste i skulpture, koje kao i vaše slike imaju zanimljivu kolorističku dimenziju.
– Još tokom studija na Akademiji dvoumila sam se između slike i skulpture, a povremeno sam se bavila i keramikom. Ove skulpture, koje sam sad prvi put izložila. Počela sam da pravim igrajući se različitim materijalima, žicama, najlonom. Bila sam u dilemi da li da koristim i boju smatrajući da skulptura kao objekat govori već svojim oblikom, ali sam na neki način morala da prikrijem materijal od kojeg su napravljene. Koristeći providni najlon i postavljajući osvetljenje iza njih želela sam da uspostavim neku igru svetlosti i tame. Pošto se već u nekim mojim slikama pojavljivala trodimenzionalnost, ovo su dalja istraživanja u tom pravcu. Želela bih da nastavim rad sa ovim materijalima, a trenutno me zaokuplja rad na slikama koje bi bile providne.