1994. AKT

 

Tehnika: ulje na platnu /
Dimenzije: od 50 x 70 do 90 x 120 cm /
Godina: 1994-2001 /
Godine i mesta samostalnih izložbi: 1994. Novi Sad, Galerija PC „Apolo“; Novi Beograd, Dom kulture „Studentski Grad“ (sa Violetom Vojvodić); Novi Sad, Likovni salon Tribine mladih / 1995. Bečej, Galerija „Krug“ / 1996. Novi Sad, donji foaje male sale SNP / 1997. Novi Sad, Galerija DA; Patra (Grčka), Galerija „Danubia“;  Novi Sad, Galerija SULUV-a / 1998. Ruma, Zavičajni muzej Novi Sad, Galerija „Da“; Sombor, Galerija KC „Laza Kostić“ / 2000. Bečići, Hotel „Mediteran“ / 2001. Petrovac na moru, Galerija KC Crvena komuna „Marko K. Gregović“; Kragujevac, Narodni muzej, Moderna galerija / 2002. Sveti Stefan, Galerija „Art“ / 2003. Novi Sad, Galerija „Prometej“

O IZLOŽBI:

Mr Dušan Todorović (tekst u katalogu)

U snažnom i upečatljivom okruženju jedne talentovane generacije Maja Erdeljanin, slikarka talentovana i privržena svom poslu, zauzima jedno od vodećih mesta. Oslonce u njenom slikarstvu pronaćićemo u ekspresionizmu, fovizmu i novoj slici, a krajnja rezultanta njenog slikarstva je ljudska figura, osvetljena izvorima spoljašnje i unutrašnje svetlosti. U celokupnom utisku njenih dramatikom nabijenih slika, koje kao da zrače sa ekrana ili nekog reklamnog neonskog izvora, možemo sagledati probleme savremenog čoveka pritisnutim civilizacijskim outđenjem. U novijim slikama Maja Erdeljanin ponovo unosi živi kolorit unutrašnjeg zračenja i na taj način pojavljuju se znaci optimizma u njenim snažno slikanim aktovima. Poznavajući kao profesor njeno postupno stasavanje kao mlade nadarene slikarke shvatio sam da ona od samog početka svoje slikarske avanture ima stav istraživača i umetnika potpuno posvećenog svom delu.

David Kecman (Nedeljni Dnevnik, 1998)

DRAMA SKRIVENE INTIME
Od kako se čovek osmelio, ili povinovao zahtevu unutrašnjeg zova, da linijom ugarka na zidu pećine, ili vrhom štapa na čistoj površini tla, obelodani vlastiti doživljaj stvarnosti, misao koja se ne da u celosti obelodaniti, da iskaže poruku, ljudsko telo je u središtu likovnosti. Telo, kao «opšte mesto», ili večni motiv nakon svih iskustava, posebno u opusu slikara međaša u istoriji umetnosti, osim što je tajni izazov za dokazivanje umeća, istovremeno je rizični zalogaj koji nedovoljno «pripremljen» može da zastane na najnezgodnijem mestu. A tada..? Da li je i koliko neko uopšte slikar, i to onog tragalačkog nerva, ili samo kopista, trabant koji umeće crtanja koristi, bez imalo mašte, za podražavanje viđenog, u prirodi ili u delu drugih, lako se saznaje naspram svake slike u čijem je središtu figura, realna ili apstraktna, čoveka ili životinje, svejedno.
EHO «SUDBINSKOG TRENA»
Nimalo slučajno upravo ova, više opaska, nego podsećanje na nešto manje ili više znano svakom iole obaveštenom o umeću «građenja slike». Na svim platnima mlade novosadske slikarke Maje Erdeljanin (rođena je u Novom Sadu 1971. godine, gde je 1995. završila studije na Akademiji umetnosti, odsek slikarstvo u klasi profesora Dušana Todorovića), ljudska figura je centralni motiv.
Nesporno je njeno crtačko umeće, umešnost u dostizanju kolorističkog sklada, tamo gde je to najteže, u bojama istog spektra, pitkost nijansiranja, nadasve jednostavnosti u predočavanju onog ključnog, a što se snagom znaka razotkriva položajem celog tela, ili samo jednog njegovog dela, ruke, noge, glave.
Slike Maje Erdeljanin ostvarene su kao eho prelomnog, sudbinskog trena u drami duboko skrivene intime, koja se događa između četiri zida, pred samim sobom, oslobođenog straha od zavereničkog oka. Ponekad je telo zgrčeno u klupko vlastite zebnje, iščekivanja, nedoumice, potom telo prepušteno laganom tihovanju, u trenucima odmora ili samoposvećivanja, ponekad samo ruka ili vrhovi prstiju tren uoči dodira; telo utopljeno u maglu od košmara svakodnevice u kojem se jadva i nazire i biva vidljivo samo pogledom kroz trepavice; telo viđrno iz svih uglova, zatečeno u svojoj prirodnosti, ali i sa verom u njegovu snagu da se očuva ne samo ssvojom muskulaturom, čemu ova autorka pridaje izuzetan značaj, nego i onim u čijoj je službi sva ta gola smesa od vode i kostiju.
Slikanjem ljudskog tela, u celini ili fragmentarno, Maja Erdeljanin bi da prodre do zaumnog, krajnje zagonetnog, do središta same misli portretisanog obličja. Većina njenih slika ostvarene su kao pejzaži ljudskog neprohoda od sebe ka drugom, ali i od drugih, sa svim ožiljcima neostvarene čežnje, ka sebi, kad se «podvlači crta» i kad se, bez ičeg suvišnog na sebi, ogoljen najčešće, sabiraju ostaci svekolikog nedohvata i sva preostala snaga usredsređuje na nov skok.
SVET GLASNE JEDNINE
Ljudsko telo, podjednako i muško i žensko, na platnima Maje Erdeljanin ima samo jedninu. Nakon svih oduzimanja i sbiranja, slikom se obelodanjuje istina: oslonac je u sebi samom, u ljušturi koja se kruni i iznova zbira, a sve je uslovljeno čistoćom misli i verom u smisaonost vlastitog poduhvata čiji cilj nije samo opstajanje, ili tavorenje u mnoštvu, koje svojom neograničenošću u beskrupuloznosti ništi svaku individualnost, svaku glasnu jedninu. Cilj ili ishod iz lavirinta svih neprohoda nije izvan ljudskog tela. Naprotiv. Ono što je istovremeno preduslov prepoznavanja u mnoštvu, reč li je o čoveku ili u stvaralačkom identitetu, sadržano je u umeću vladanja sobom. Crtačkim umećem, racionalnim odabirom «ključnog trena», skladnim koloritom, snažnom liričnošću pri poniranju «do dna samog sebe» (Vasko Popa), mlada slikarka Maja Erdeljanin na dobrom je putu da rizik «opšteg mesta» ili «večnog motiva» probrazi u svoj znak raspoznavanja, u svoju prednost naspram svih, ne samo iz svoje generacije slikara, koji samo vešto podražavaju, «citiraju», komercijalizuju se i uklapaju u trend «tražene robe» samoreklamera, tržišnih miljenika, sladunjavih, na sebi svojstven način, takođe večitih molera. Na samom startu, okrenuti se i otrgnuti od gomile koja trči u istom smeru, pružiti makar samo i nagoveštaj buduće samosvojnosti, prvi je i stvarni stvaralački uspeh slikarke Maje Erdeljanin. Sve drugo je tajna, a slika je njen trajni unutrašnji odjek.